Svako putuje za sebe (Jedna priča sa Trema)

Želeo sam da ovu priču nazovem „Slomljeno srce“, ali ipak nisam zbog patetike koju te reči nose sa sobom. Da se razumemo, ja nemam problem sa patetikom, od kada mi je osoba za koju duboko verujem da je moja „srodna duša“ pre nekoliko godina rekla, mislim citirajući doktor Hausa „Bez patetike ovaj svet bi bio lišen lepote“.

Druga stvar je bila odlučujuća kada je naslov bio u pitanju. Nedoumica o tome da li je priča o slomljenom srcu ili pustinji u duši. Pesku koji se pokreče na samo pirkanje vetra i koji stvara određeni nemir u toj duši ispunjenoj samoćom.

Imao sam, bar sam tako mislio, mnogo prijatelja, drugara, poznanika… Nazovite ih kako hoćete. Ljude sa kojima sam delio, uglavnom njihove probleme. Ponekad sa nekima i svoje muke, ali bilo je izlišno svakom od njih pričati o istim stvarima više puta dnevno, pa nisu uvek svi znali šta mi je u glavi. Kontam da je većina onih koji su mislili da me poznaju, mislilo da samo pobede i poraci mog tima mogu da pokrenu smeh ili tugu kod mene. Naravno nije bilo tako.

Nikada nisam voleo da se žalim, ali sam tražio razumevanje. Mislio sam da to nije tako mnogo, niti nešto za šta je potrebno uložiti dosta napora. Ali nisam bio u pravu. Društvo nije skrojeno po meri međusobnog razumevanja i podrške, već na krilima individualnog napora da se pobedi, na slobodi koja je kao i ljubav ili dobar deo umetnosti nastala iz osećanja usamljenosti i potrebi da ne živite samo za sebe. Možda čak i na potrebi da poklanjate nesebično i da po malo sebično tražite bilo kakvu satisfakciju. Materijalnu ili ne, ne bih da sada da mislim o takvim stvarima. Razumem sve, ali ipak nema tog bogatstva i tog izobilja daljine koje mogu zameniti osećaj i doživljaj trenutka kada se mešaju svetlosti sunca koje se rađa i meseca koji prkosno toj sili stoji i dalje visoko na nebu, i to na najbližoj planini u vašoj okolini. Ne morate da bežite daleko od sebe da bi videli svu lepotu sveta. Dovoljno je otvoriti svoje srce i pustiti emocijama da vas vode.

Naravno da postoji razlika kada takve moment edoživljavate sami, i kada ste sa nekim. Ne verujem u razlike među ljudima, tako da mi se čini i da ne postoji velika razlika između partnera  (ovde ne mislim samo na ljubavne partnere) koje smo imali ili koje ćemo imati. Bitnija je međusobna povezanost, kako je došlo do nje, ili zbog čega nije!?

Do razlike, netrpeljivosti i sličnih sranja, dolazi upravo zbog nas samih. Zbog naših očekivanja, uobrazilja, problema, zatvorenosti, a malo manje zbog onih koji su pored nas bez motivacije da reše zagonetku koju im mi, verovatno nesvesno, svojim ponašanjem namećete. (ako to radimo svesno, onda mi to deluje kao manipulacija, što je poprilično strašno, i u šta ne želim daverujem ni sada.)

Kada sam se povukao iz posla, teško mi je bilo da se snađem u novim okolnostima i okruženju. U isto vreme sam pokušao da izađem iz svega toga, i da vidim ko će ostati tu na kraju. Ko će pokazati razumevanje, od svih ljudi za koje sam iskreno mislio da su mi prijatelji. Ljude koje sam umeo da slušam.

Ispostavilo se da je moj drug Nemanja bio u pravu kada mi je rekao da grešim ako mislim da imam puno prijatelja. To su bili samo ljudi kojima sam trebao, i skoro ništa više od toga.

Nepošteno bi bilo da kažem da i oni nisu trebali meni, ali ipak sam ja bio taj koji je birao krug, i to samo na budalastom osećanju da je neko dobar čovek. I tu sam pogrešio….

Godinu dana kasnije našao sam se na litici. Iza mene je bio ponor, i ispred put po kamenju i stenama koji je trebalo preći. Mučno osećanje me je kao omamljenog hašišom vuklo ka tom ponoru, ali ona je bila pored mene a jutro je bilo ispunjeno čudnom energijom. Morao da kažem čudnom, jet tako nešto nikada nisam doživeo u svom životu bez korišćenja psihoaktivnih supstanci, tako da ne mogu bolje da je opišem. Bilo je nestvarno, a opet apsolutno ste sigurno da to živite. Da niste u snovima ili nekim tripovima.

Ona me je malo nervirala, ali i pored toga bio sam srećan i siguran u njenom zagrljaju, i što imam to zadovoljstvo da je gledam nasmejanu i zaljubljenu.

Rekla mi je da šta god da se desi, te trenutke nikada neće moći zaboraviti. Rekao sam joj da ne brine i da će biti još mnogo nezaboravnih momenata koje ćemo proživeti zajedno.

Ne znam da li sam verovao u to, ili je iz mene govorio strah da ću je izguboti. Da će mu se vratiti ili da će pobeći. Nisam je poznavao, ali kada smo bili sami i goli imao sam osećaj kao da smo dugo plovili okeanima u nekom prošlom životu.

Nije mi dozvolila da joj uberem cvet ispred koga smo sedeli i gledali kako svetlost pobeđuje tamu. (U tim trenucima očekivao sam Gandalfa ili bar Hobite da se pojave tu negde). Rekla je da je cvet prava retkost i da bi ga trebalo pustiti da živi. Umesto orhideje dobila je buket poljskog cveća, najživijih boja koje sam ikada video. Očigledno je sunce koje je grejalo Trem itekako uticalo na lepotu prirode.

DSC03262.JPG

Rekla mi je da život čine sitnice, i da se zbog njih pored mene, oseća poput feniksa koji se ponovo rodio.

Nije znala koliko tuge u sebi nosim, i kolika je praznina u meni, koja se ponekad, doduše veoma retko, tek kada osetim ljubav, pretvori u reku suza.

Nisam ljut što je pobegla u potragu za svojim snovima, kada mi je rekla da me voli. Ne krivim je ni zbog alkohola i travekojom popunjava svoju prazninu, kojom me je tako privukla i vezala za sebe. Poznato je da crne rupe teže ka tome da se prošire i spoje. Samo što svako od nas bira svoj put. Put manifestacije sreće kroz osmeh i velike, male reči o sopstvenom zadovoljstvu. Ili put samospoznaje i suočavanja sa sobom i svojim strahovima….

Ipak…

Advertisements

Before the Rain (Odlazak)

U vazduhu kao da je pisalo da zaljubićemo se.

Izlazim iz zgrade i nalećem na uistinu veoma zanimljivo urađen grafit. Na belom zidu u haustoruru zgrade, u boji i obliku žutog pohabanog papira ispisane su gore navedene reči i neki datum. Odmah počinjem da mislim na tebe, ali ne kao malopre dok sam bio zatvoren u stanu, već lepše. Nekako mnogo lepše.

Hodam ulicom ka parku, još uvek vlažnom od letnje kiše, i dok mi nozdrve obuzima prijatan miris prirode parka, jedne od retkih oaza u ovoj betonskoj džungli, zamišljam da hodaš tik uz mene. Osećam dodir tvog ramena, i stisak prstiju oko struka. Ne želim da te pogledam, da ne bih narušio mir koji osećam kad si pored mene, ovog puta tako nestvarno.

Nastavljam da koračam ka parku. Na vratima tog mog malog raja, gospođa u već poodmaklim godinama šeta svog malog, pomalo nespretnog i smešnog psa, braon dlake. Meni liči na nekog terijera, ali sam siguran da bi ti to bolje znala od mene. Čujem tvoj glas koji mi objašnjava koja je to tačno rasa, i drago mi je što nisam mnogo pogrešio.

Ne umem da ponovim tvoje reči…

Smešim se, nesvesno gospođi koja mi ljubazno uzvraća osmehom.

Tada sam shvatio kako je ona protumačila moju iznenadnu radost. U trenutku sam bio začuđen, što me je verovatno nateralo da se zaustavim. Iskoristio sam momenat i skinuo šešir u znak poštovanja i blago se naklonio.

U očima te starije dame primetio sam čuđenje. A onda se opet blago osmehnula, iskrenije nego ranije. Na licu ispunjenom borama i dalje su se nazirale lepe crte, smirene i otmene žene.

Nastavio sam svojim putem, i ono što mi je prvo palo na pamet nekako me je vratilo u realnost. Posledica knjige koju sam tih dana čitao. Odmah sam pomislio kako je gospođa pripadnica „više“ klase. Nisam želeo da razmišljam o tim „glupostima“, želeo sam da razmišljam o tebi.

Krenuo sam dublje u park, u kome je bilo još samo dvoje ljudi, koji su takođe šetali svoje kerove. Jednog velikog rundavog psa, kome uvek zaboravim ime rase i crni nasmejani džukac. Više mi se dopao džukac, što je verovatno bio tvoj uticaj, makar u ovom trenutku kada si mi tako tužno nedostajala.

Odjednom sam izgubio želju da pešačim, pa sam se posadio na prvu klupicu. Smotao sam malo duvana i pokušao da se ponovo isključim,  da te ponovo osetim pored sebe. Nije mi uspevalo, umesto toga postao sam svestan svoje usamljenosti, koja je ponovo počela da me obuzima, kao pre nego što sam te upoznao.

Krenuo sam ka reci u nadi da ću se provozati čamcem. Kada ste na sredini reke, ta usamljenost postaje uzvišenije osećanje. Verujem da je slično, ali ne i isto i u šumi ili na planini. Tada osećate iskonski mir. I zvuke tišine.

Kiša počinje opet da rominja, i svestan sam da ću teško naći nekog ko se po ovakvom vremenu vozi čamcem. Ali nastavljam ka reci, ako mi to ne uspe barem ću čuti sirene broda i biće mi lakše. Znaću da i drugi odlaze…

13707760_10210107492262629_4441105094498982754_n

Aćimovićev komentar na Vučićev komentar na novi spot BS-a

Igor Aćimović, urednik bloga “Entropija” ostavio je na svom tviter profilu komentar na Vučićev komentar na novi spot Beogradskog Sindikata za pesmu “Sistem te laže”.

Igor je napisao da razume novinare RTS-a, koji moraju da urade više za rejting gospodara.

 

“Svi mi, moramo da obećamo ovom čoveku svaki sekund i milimetar naših života.” – tako  se govori u Šapcu. U Novom Sadu je kažnjena novinarka koja je Vučiću postavila pitanje na konferenciji za štampu. U Boru se plakati lepe na spoljnu stranu privatne ograde, u Nišu se grad pred izbore kiti više nego pred Novu godinu. Na RTS-u je vest šta je Vučič napisao na tviteru o nekoj turbo folk rep pesmi.

Sve je to normalno, ali u nenormalnom svetu. Kad Premijer može sebi da dopusti da komentariše muzičke spotove, a Javni servis da to objavljuje kao vest, mogu i ja da prenosim svoje tvtove, jer ako malo razmislite stvar je potpuno ista.

Intervju sa Vladimirom Pavićevićem – građanska (ne)poslušnost

Zahvaljujući Vladimiru Pavićeviću i njegovom delovanju u Narodnoj skupštini Republike Srbije, građani danas Novu stranku ne poistovećuju samo sa Zoranom Živkovićem. Doduše, mnogo je onih koji misle da Nova stranka nema dovoljno kapaciteta da napravi značajniji iskorak na političkoj sceni.

U Novoj tvrde da nije tako. Njihovi argumenti su da je njihovo članstvo svakodnevno bogatije za nekog novog člana, da preko 70% članova nikada nije bilo u nekoj drugoj stranci i da Nova kao takva ima onaj potencijal koji je potreban da bi se stvorili uslovi neophodni za transformaciju banana republike u jedan uređen sistem.

12698161_880772542021636_8378292615049870128_o

Takvog mišljenja je i moj sagovornik, narodni poslanik Vladimir Pavićević, inače zamenik predsednika Nove stranke i najaktivniji narodni poslanik u 2015. godini. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka gde i danas predaje (u međuvremenu je svoju poziciju na Fakultetu zamrzao da bi mogao da se posveti poslu u Narodnoj skupštini). Diplomirao je na temu “Građanska neposlušnost u savremenoj političkoj teoriji“, što je bila i neka početna osnova našeg razgovora.

„Građanska neposlušnost je vrsta otpora, koju organizuju građani kada se susretnu sa zakonom ili odlukom vlasti za koju se proceni da je nepravedna. Često se građanska neposlušnost definiše kao poslednji mehanizam koji se nalazi u rukama građana da isprave neku nepravdu koju, vršeći vlast, sprovode neki ljudi koji donose takve nepravedne zakone ili odluke. Građanska neposlušnost jeste mehanizam koji građanina definiše kao poslednjeg čuvara konstitucionalne slobode (Habermas) gde građanin reaguje ponekad i nelegalno. Mislim da je ta koncepcija, ne samo teorijski nego i praktički veoma važna, naročito za ova područja gde mi živimo.“

Vidite li danas prostor za takvo delovanje građana?

“Naravno. Ja sam i analizirao neka dešavanja koja sam nazivao vrstom građanske neposlušnosti. Čak sam i sam učestvovao u nekima od njih, pratio šta se dešava u regionu. Mislim da kod nas ima šansi za to delanje koje možemo da nazovemo građanskom neposlušnošću i možemo da pratimo neke proteste, neke otpore građana koji imaju elemente građanske neposlušnosti.”

Kao na primer?

“Poslednji takav vid otpora nečemu, ili nastup neke grupe građana je na primer bila grupa koja se organizovala oko kampanje belih listića. To je nešto što mi ovako prvo pada na pamet, a o tome možemo da diskutujemo pošto građanska neposlušnost nije nešto što može matematički precizno da se odredi kao u prirodnim naukama.”

Kako ste upoznali Zorana Živkovića?

“Upoznao sam ga upravo tokom kampanje belih listića 2012. godine, gde smo učestvovali na nekim panelima gde smo govorili. Ali to upoznavanje je zaista sadržalo samo to dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj, ja sam taj i taj…”

DSC_0541

Kako je došlo do saradnje, kako ste odlučili da uđete u stranku?

“U junu mesecu smo razmenili nekoliko mejlova koji su sadržali jednu ocenu toga sa čim se suočavamo, tada 2012. godine, na političkoj sceni u Srbiji. U toj komunikaciji dogovorili smo se da se vidimo, seli jednog dana, popričali i malo po malo dogovorali se da krenemo da radimo na formiranju jedne nove političke formacije u Srbiji, i kao rezultat imali smo formiranje Nove stranke u aprilu 2013. godine.”

Da li je to bio marketinški potez da se stranci da ime Nova stranka ili?

„Ne. Kada smo imenovali stranku, potpuno smo bili izvan marketinškog polja. Ja se sećam tačno tog događaja. Jednog dana se okupilo nas petnaestak, gde nam je jedna tačka rasprave bila kako da se zove stranka koju hoćemo da osnujemo. To je bio momenat kada smo već znali neke elemente našeg programskog manifesta. Principe na kojima će se temeljiti statut. Prvo naše pitanje je da li treba da koristimo neku ideološku odrednicu, i onda smo odlučili da to ne radimo i da u naziv stranke stavimo ono po čemu želimo da se prepoznajemo. A ono po čemu želimo da se prepoznajemo je novi pristup politici u Srbiji. Taj novi pristup podrazumeva da pratimo neke savremene tokove, da znamo šta je politika, da znamo da se ona tiče organizovanja i osmišljavanja zajedničkog života ljudi koji žive u nekoj političkoj zajednici I da se svi usmerimo ka tome da se politika uvek tiče rešavanja problema u toj zajednici.“

Šta je to novo što Nova može da ponudi?

„Novi pristup politici, i to nam je ključna stvar. Ja mislim da je to element po kome se Nova stranka apsolutno razlikuje od svake druge političke stranke u Srbiji danas. On podrazumeva da u svakoj oblasti, osmislimo neke mere, pa da ljudima saopštimo kroz naše predloge programa šta bismo mi to uradili kada bismo bili na vlasti, u roku od šest meseci, u roku od tri godine i šta planiramo u narednih dvadeset godina. Naravno ovo „nova“ podrazumeva da kod nas postoji veliki broj ljudi koji nisu imali priliku do sada da se aktivno bave politikom. Naša ideja je, između ostalog, i ta da se pojave ta nova lica, da se pruži šansa ljudima koji imaju znanje i veštinu potrebnu za politiku, da zagovaramo ono što je naš sistem ideja, verovanja, vrednosti, mišljenja. Plus, ovo „nova“ upućuje i na neophodnost unošenja jedne vrste pristojnosti u politički dijalog kod nas. Mi kada pogledamo prethodni period, toga je malo bilo.“

Kako biste rešili problem odlaska mladih iz zemlje?

„To je pitanje na koje ja ne mogu u dve rečenice da dam odgovor. Zato što je pitanje odliva mozgova, pitanje koje se tiče različitih oblasti. To je pre svega pitanje za naš obrazovni sistem i ljude koji upravljaju njime. Mi smo za to pripremili jedan program transformacije sistema obrazovanja. Za pet podsistema obrazovnog sistema pripremili  41 konkretnu meru. Što se tiče zdravstva, mi predlažemo potpuno drugačiji model zdravstvenog osiguranja koji se u svetu poznaje kao Beveridžev model, koji podrazumeva da nema čoveka u državi koji neće imati potpuno besplatnu zdravstvenu zaštitu, koja će se finansirati iz budžeta. Tu je onda i pitanje kulture. Mi sada imamo izdvajanje za kulturu 0,6% iz budžeta, što je ispod proseka bilo koje zemlje iz okruženja.“

Sa druge strane 840 miliona evra je država ubrizgala u medije kroz oglašavanje. Zašto je uopšte javnim preduzećima potrebno oglašavanje?

„Ja isto to ne razumem. Niti im treba neka reklama. Javno preduzeće postoji zbog toga što tržište ne može da obezbedi neki profit za nekog ko bi se bavio tim poslom, a ta usluga je potrebna građanima. Ali vaše pitanje tiče se toga i kakvo je stanje u našim medijima. Netransparentno vlasništvo, netransparentnost u finansiranju medija, tabloidizacija, cenzura i autocenzura. To su ogromne stvari, na osnovu kojih neko ko analizira medije može samo da zaključi da smo mi daleko od jedne konsolidovane demokratije. Dakle, još se borimo za neka osnovna načela. Ja mislim da je vreme da izađemo iz te borbe za primarne stvari, da njih učvrstimo jednom zauvek i da se bavimo ovim što je srž politike, rešavanjem zajedničkih problema.“

Kada biste postali premijer kako bi izgledala Vaša vlada?

„Nova stranka ima predlog kako bi izgledala Vlada Srbije. Vladu bi činilo deset osoba, dakle premijer i devet ministara. Takva vlada bi bila mnogo efikasnija, manja, verovatno mnogo bolja od vlade Aleksandra Vučića.“

Da li su bitniji ljudi u vladi, ili je bitnije da se uspostavi sistem u kom svaki pojedinac može lako da bude zamenjen, kako se ne bi dešavalo da premijer dva meseca ne može da smeni jednog svog ministra?

„Za mene je ta izjava gospodina Vučića, da dva meseca ne može da nađe zamenu za svog ministra, dokaz da gospodin Vučić, da su gospoda naprednjaci nespremno dočekali preuzimanje vlasti. Dakle, skoro četri godine nakon što su osvojili vlast, oni dan danas ne mogu da nađu jednog čoveka koji bi mogao da zameni drugog čoveka koji upravlja jednim ministarstvom prethodnih godinu i devet meseci. Za mene je to signal neozbiljnosti, nespremnosti za vršenje vlasti. Sve što se dešava sada, meni izgleda kao da imamo posla sa jednom vlašću koja želi da ne bude više vlast. To je jedan apsurd koji, do sada, nikada nisam uočavao u istoriji parlamentarizma kod nas. Važno je da se uspostavi sistem, kako ne bismo imali promenu strukture vlasti od izbora do izbora. Važni su i ljudi koji upravljaju izvesnim sistemima. Ti ljudi treba da budu stručni, vešti, upućeni, posvećeni svom poslu. Bez tih ljudi teško da može da se uradi neki posao.“

Kakvu poruku šalje građanima to što vam je predsedavajući u Skupštini oduzeo reč zbog osmeha?

„To je nezabeleženo u istoriji parlamentarizma. Meni je predsedavajući, gospodin Bečić rekao –gospodine Pavićeviću, oduzimam Vam reč I molim Vas da skinete taj osmeh sa lica-. Ja sam se onda javio po poslovniku, nisam dobio reč I onda sam pokazao Ustav Republike Srbije, koji sadrži ona načela koja su obavezujuća za sve nas, između ostalog I načela vladavine prava, koja se, evo, ne poštuju u onoj instituciji koja bi trebalo da brine o očuvanju tog načela. Budući da gospodin Bečić nastupa u ime naprednjačke većine, onda je njegovo ponašanje doživljavam kao manifestaciju toga kakva je naprednjačka vladavina. Bahata vladavina, vladavina koja se oglušuje o osnovna ustavna i demokratska načela, i vlada koja proizvodi loše posledice za građane.“

Kakvu poruku to šalje, kako to da shvate građani?

„To je za mene poruka da ovu vlast treba što pre da menjamo. Ako u ovakvoj jednoj instituciji, predsedavajući na taj način postupa, za mene je to jasna poruka „smenjujmo ovu vlast“. Prva prilika za to su izbori 2016. godine.“

Da li kampanju i izbore možemo da posmatramo kao takmičenje, npr. kao fudbalsko prvenstvo?

„Ja uvek izbore posmatram kao jednu vrstu takmičenja. Tu nastupaju političke formacije koje konkurišu za to da osvoje podršku građana, i moja ideja je da Nova stranka ponudi tačno određeni sistem ideja, vrednosti, verovanja I mišljenja, za koje traži podršku građana. Za tu podršku mi se takmičimo. Međusobno koristimo argumentaciju, za sebe, protiv drugoga, i moje očekivanje je da će Nova osvojiti dobru podršku na predstojećim izborima.“

Ako je tako kao što ste rekli, kako onda možemo da shvatimo sporazum koji je potpisala opozicija o međusobnom nenapadanju? Meni to deluje kao kad bi se Partizan, Vojvodina, Čukarički dogovorili da svi igraju za Partizan, kako bi oni osvojili titulu umesto Zvezde!?

„Ja ipak mislim da ima logike u tome što smo mi uradili. Izbori su, po mom sudu, naravno, jedno polje takmičenja, ali i prilika da građani sankcionišu vlast. Sad je ključno pitanje za mene, sa kakvom vlašću imamo posla. Ako je vlast onakva kakvu sam opisao, bahata, da se oglušuje o osnovna načela Ustava I demokratije, ako proizvodi veoma štetne posledice po naše društvo onda mi koji učestvujemo imamo pravo da se dogovorimo i da treba odmah da smenjujemo tu vlast i da u toj borbi zaštitimo jedni druge od mogućih primedbi, komentara, kako bismo uradili veliku stvar i smenili veoma, veoma lošu vlast. Tako da ta vrsta dogovora oko nekih principa u kampanji je legitimna stvar u demokratskom procesu, i u ovoj situaciji kod nas potrebna.“

E moj Nemanja (2. Deo – smrt idola)

vidic

Pre manje od 24h u medijima se pojavila vest da bi Nemanja Vidić mogao da postane fudbaler Bajerna. Jutros da je Nemanja zavšio karijeru. Veliko razočarenje za mene…

Tu 2004. podinu pamtim po odlasku mog idola Nemanje Vidića u Spartak i po odlasku, koji je usledio kao posledica neslaganja sa politikom prodaje mladih igrača, Slavoljuba Muslina iz Crvene Zvezde. Bio je to dobar znak da se Zvezda neće vratiti na staze stare slave. Naravno, slep kao I danas kada je u pitanju Zvezda, verovao sam da će Dišljenković, Marković, Mladenović, Pantelić. Žigić, Dudić, uz omladince kao što su Basta, Milovanovič, Janković, Perovič, Mrđa, Biševac biti generacija koja će ostaviti trag u istoriji Crvene Zvezde. Na žalost, oni su svoj trag ostavili u nekim drugim klubovima širom Evrope.

Danas je situacija u kluba u mnogome slična,  Posle deset godina navijači Zvezde mogu, sa pravom, da očekuju neki rezultat na evropskoj sceni. Međutim, kao I tada klub će na kraju sezone napustiti vođa tima. Jedan od najtalentovanijih igrača Evrope na sredini terena. Pravi diskretni heroj Marko Grujić.

Grof neće, bar ne zbog toga, napustiti Zvezdu, ali  da li će mu biti ispinjeni uslovi koje je postavio. To verovatno zna samo Terzić u ovom trenutku.

Nego da se vratimo na ljude kojima je Zvezda bar nešto dala, a pritom ne mislim na novac. Danas kada se Crvena Zvezda nalazi na svojevrsnoj raskrsnici, pravo je vreme bilo da se Namanja Vidić vrati u Crvenu Zvezdu, I bar na treninzima I u svlačionici nosi obeležja kluba koji mu je omogućio da ostvari svoj jedini fudbalski san…

https://youtu.be/s0VNQgVk3wE

Pomislite na svoje snove, to nija mala stvar zar ne?  Zamislite samo koliko bi svojim savetima mogao da pomogne Vukašinu Jovanoviću, Milošu Stojanoviću, Marku Mijailoviću, a I ostalim momcima samim svojim prisustvom.

Iskustvo sa Dekijem Stankovićem nam govori da će Nemanja u bliskoj budućnosti pre prihvatiti posao nekog pomoćnog trenera u Mančesteru ili nekom trećem klubu, nego u Zvezdi.

Možda Nemanju niko ništa nije ni pitao, što I nije neko opravdanje, jer kad želiš nešto ti obično to I ostvariš. Još uvek postoji neka nada, u suprotnom proći će još mnogo, mnogo godina dok Zvezda ne dobije milionsko pojačanje.

Dnevnjak: Snimati se kamerom nije teško, teško je raditi u kiosku, biti lekar, pretakati antifriz, programirati 12 sati dnevno, deliti flajere…

Kako ste došli na ideju da radite Dnevnjak?

Kada smo videli ovo pitanje uplašili smo se da će sva pitanja biti šablonska tako da odgovori na njih ne zanimaju nikoga. Pošto je samo ovo pitanje dosadno, odmah ćemo krenuti dalje. U stvari nećemo odmah,  odgovorićemo kratko i na ovo, kako ne  bismo delovali nekulturno i primitivno – na ideju smo doši tako što je grupa od nekoliko netalentovanih ljudi odlučila da želi da se snima kamerom i da to neko emituje. Odlučili smo da se emisija zove Dnevnjak jer smo glupi i netalentovani.

Koliko je bilo teško okupiti različite ljude oko jednog projekta i dobiti podršku RT Vojvodine?

Dobar deo ekipe se poznavao i ranije, tako da nisu baš toliko različiti ljudi u pitanju, uglavnom društveni talog najniže reputacije, a nije ih bilo teško ni okupiti jer svakako niko nema ništa pametnije da radi. Dakle, sad je svima jasno kakvi smo,  kad nam je snimanje kamerom za televiziju „nešto pametno“.  Nismo sigurni da  li se  naša kuća zove „RTV Vojvodina“ ili „RT Vojvodina“ ali ćemo vas svakako ispraviti i reći da niste u pravu. Jer smo ološ bez perspektive. Podršku RTV Vojvodine nije bilo teško dobiti, kontaktirali smo ih, odneli im neke naše glupe ideje, njima se svidelo, dali nam da snimimo pilot, pilot imao gledanost i to je to. Sve posle toga je istorija. HAHAHAH nije, ali toliko glupo zvuči da smo morali to reći.

12030324_1668517813362152_1694714134905105802_o

Šta su vam bili ciljevi na početku i da li su se oni danas promenili usled popularnosti koju ste dobili?

Milion dinara, penthaus, Ferari i pun gepek paštete u crevu.

Često u skečevima „zajebavate“ policiju na temu narkotika. Sa kojim ciljem?

Ne znamo tačno zašto je to tako ali sigurno je da su u to umešane neke frustracije iz mladosti kada su neki od nas iskazali želju da se bave plemenitim pozivom službenika MUP-a,  ali su odbijeni jer su bili debeli pa nisi mogli da trče nizbrdo niti da urade više od 3 zgiba. Nakon odbijanja su zapali u depresiju, pa su kao i svi mladi i preki ljudi izlaz našli u kontinuiranom stanju udrogiranosti.

Ljudi često u isti koš stavljaju legalizaciju marihuane i istopolne brakove. Da li ova dva društvena problema, da ih tako nazovem, imaju neke sličnosti i kakav je vaš stav povodom tih pitanja?

Ljudi koji u isti koš stavljaju legalzaciju marihuane i legalizaciju istopolnih brakova su idioti. Kao i svi ljudi koji dve potpuno različite stvari stavljaju u isti koš. Nemamo jednoglasan stav o tome jer nas ima mnogo i ni oko čega se načelno ne slažemo jer smo samoživi ološ, ali ne bismo bili protiv legalizacije bilo čega. Što manje restrikcija – to bolje. Svakako nam ni jedno ni drugo neće pomoći da dođemo do penthausa, Ferarija i paštete u crevu.

Postoji li neki problem u društvu, koji ste indetifikovali a još uvek ste niste pozabavili njime?

U svakom društvu, a pogotovo našem, postoji  mnogo problema i stalno se javljaju novi. Neke smo identifikovali ali se još nismo bavili njima jer nismo stigli, većinu nismo ni identifikovali jer je van našeg iskustvenog kalibra. Evo, jedan od problema je što mi ne stižemo deset dana da odgovorimo na pitanja za intervjue, a ima mnogo ljudi koje niko ništa ne pita iako su obrazovaniji, lepši, pametniji i bolje jebu od nas.

Koliko je teško u Srbiji baviti se satirom, kad je ovde realnost po nekad smešnija od svake satire?

Nije ni malo teško, sve to je zajebancija, a uvek je lepo baviti se zajebancijom pogotovo ako te neko još bilo koliko plati za to. Kada je realnost smešnija od satire to obično znači da se sve raspada, a kad se sve raspada onda je teško baviti se svim normalnim poslovima. Snimati se kamerom nije teško, teško  je raditi u kiosku, biti lekar, pretakati antifriz, programirati 12 sati dnevno, deliti flajere… jebeš satiru, to je lako.

U slučaju da dođe do promene vlasti u Vojvodini, da li mislite da ćete imati podršku da nastavite sa radom, od strane pokrajinske televizije?

Verujemo da ćemo imati podršku da nastavimo jer vlast kojoj smeta nešto kao što je Dnevnjak nije vlast nego skup anksioznih sredovečnih domaćica koje se boje da će neko kazati neumesnu šalu na njihov račun pa će im se svi smejati. Boli vlast dupe za nas ovako male i jadne, ne treba se toliko ložiti. Ne zabranjuju se emisije zbog klin čorbe ili šale na jutjubu, nego zbog ozbiljne, direktne i argumentovane kritike na jakim i masovno gledanim medijima, a za takvu kritiku malo ko ima muda.

I za kraj, zbog čega su Heroji 3 i dan danas neprevaziđena igrica?

Zato što su pobeda suštine nad formom sa tri gola razlike.

Samo Stiven Sigal Srbiju… (Priča o Lavu Levenbergu.)

Ovu priču sam želeo da vam prenesem još pre par godina, ali nekako se nisu poklopile sve kockice. A onda je stigla i ta 2016. godina, i populacija u banana državi je porasla ukazom o državljanstvu koji je potpisao odlazeći Premijer.

Pretpostavljam da svi znate da je reč o Srbinu Stivenu Sigalu. I tako su nacionalna „obeležja“ postala bogatija za još jedno slovo S. Sad slobodno možemo da kažemo da samo Stiven Sigal Srbiju spasava. Ali nije mi namera da pitam o razlozima zbog kojih se nešto tako dogodilo, već da vam prenesem priču Lava Levenberga, nekada Pogrebizskog.

Lav je rođen u Uzbekistanu 1988. godine. Ubrzo se preselio u Izrael, a sticajem okolnosti 15. Februara 1999. godine došao je u Srbiju.

Te 1999. za vreme rata iz MUP-a u Svrljigu nisu mi dali boravišnu vizu. Rekli su mi da moram da pređem najbližu granicu… E tada, kada si gorivo kupovao iz flaše na ulici za 1.7 maraka, keva, ćale i ja smo se uputili u Bugarsku da bi nam granična policija rekla da je onaj ko nas je poslao totalni degenerik ili alkoholičar. – seća se Lav svojih prvih uspomena iz Srbije.

Osnovnu školu je završio u Svrljigu, išao na takmičenje iz srpskog jezika. Onda je upisao gimnaziju Svetozar Marković u Nišu. U to vreme bio je i član Regionalnog centra za talente, i aktivno se bavio brejk densom. Sa ortakom Manojlom je 2007. otvorio prvu brejk dens školu u jugoistočnoj Srbiji.

1930454_1046189155162_4638_n

U to vreme, po završetku gimnazije, želeo je da upiše Ruski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Ruski je znao na nivou maternjeg jezika, imao je odgovarajući prosek ali to nije bilo dovoljno. Kao „stranac“ morao je da plati veoma visoku školarinu, što nije mogao sebi da priušti.

Nije odustajao od svojih snova. Počeo je da radi, u nadi da će srediti papire i dobiti srpsko državljanstvo. Bavio se građevinskim poslovima, išao u šumu po drva, radio na životinjskim farmama, brao višnje…

Tri puta sam podnosio zahtev za stalni boravak i tri puta sam odbijen (bez veze puko 45000 rsd) sa obrazlozenjem da ne ispunjavam uslove… Na pitanje: “a koje to uslove treba da ispunim?” odgovor je glasio: “nemamo obavezu da ti odgovorimo na ovo pitanje”.

Sreću je pokušao da pronađe i u Beogradu. U prestonici se susreo sa problemom odnosa prema mladim ljudima. Tipično za iskompleksirano društvo u kojem živimo…

Tada sam već bio armirač sa iskustvom. Radio sam na Dorćolu na nekom gradilištu. Brigadir mi je bio neki matori Bosanac koji nije znao da se potpiše (bukvalno!!!!). Plata, krvlju zarađene pare, stalno je kasnila pa sam par puta živeo na vodi jer nisam imao za hleb. Ili sam jeo ostatke hleba drugih radnika sa kojima sam ziveo u stanu… sa njih desetoricom. Jednog dana, taj Bosanac na poslu mi je rekao da ispletem četiri metara visok stub. Na gredama, i da ga podignemo. Kako sam je poznavao taj posao jako dobro, rekao sam mu da taj stub teži oko pola tone i da se ne plete na taj način već drugačije i sve mu lepo objasnio. Nepismeni matori seronja se zamislio, skontao da sam u pravu i rekao mi je sledeće: ”ti mnogo pričaš! Radi šta sam ti rekao”.

Trebalo nam je sat vremena da ispletemo stub i jos dva sata da ga podignemo. Dovezli su kamion sa kranom… .Onda sam mu opet rekao da uradimo sledeći stub na moj nacin…Pogledao me je mrsko i rekao bez srama: ”opet on priča!”. Tada sam bacio klešta i odlučio da mi je bilo dosta.

68589_1689647321214_598735_n

Septembra 2009. godine ispričao je svoju priču glavnom rabinu za Srbiju. Krajem aprila naredne godine bio je u Izraelu.

Za nedelju dana sam imao posao, smeštaj u hotelu za 100 evra mesečno, plus leglo mi je 2000 evra jednokratne pomoći na račun. Put u Izrael mi je bio plaćen, i dobio sam 400 evra mesečno prvih godinu dana. Iz Srbije sam otišao sa malom sportskom torbom jer ništa nisam imao i 85 evra u džepu. To sam stekao za 11 godina.

U Izraelu je za samo osam meseci postao banket menadžer u elitnoj Sali na obali mora sa 600 zvanica. Organizovao je kolektiv od preko trideset zaposlenih. Nakon toga proveo je dve godine u služenju redovnog vojnog roka, i još dve pod ugovorom. Od toga je tri godine bio oficir u rezervnoj brigadi vojne inženjerije.

12065796_10208211989797627_4283151201571803857_n

Danas radi kao agent osiguravajućeg društva, a planira da se uskoro vrati ugostiteljskom zanatu. Oženjen je i nedavno je dobio ćerkicu. U njegovim planovima za ovu godinu je da upiše fakultet za softverski inžinjering.

A što se tiče Srbije?

Planiram da dođem na Manojlovu svadbu i želim da mi ostane u lepom sećanju. Tu pre svega mislim na ekipu, sa kojom sam proveo mnogo lepih trenutaka.